ЕЛЕКТРОНСКИ ПОТПИС И ЗАШТО ГА (НЕ) ПРИМЈЕЊУЈЕМО

  • Дејана Ђурић Градуатед лањyер, Инфинитy интернатионал Гроуп д.о.о. Бања Лука
##plugins.pubIds.doi.readerDisplayName##: https://doi.org/10.7251/GOD2143085D

Сажетак

Дигитализација је једна од ријечи која се, данас, често чује у сваком сегменту модерног пословања. Многе процедуре и послови у свијету бизниса за које је требало много времена, људи и папира да се заврше, су сада сведени на један или неколико „кликова“.
До прије само пар година нам је било незамисливо да из властите куће можемо да нпр. платимо рачуне да избјегнемо чекање у редовима и да тиме уштедимо своје вријеме којег данас у овом ужурбаном начину живота имамо све мање.
Први Закон о електронском потпису Републике Српске донесен је још 2002. године, али до данас није званично омогућена примјена електорнског потписа у пракси иако се у посљедњих неколико година, нарочито након формирања Министарства за научнотехнолошки развој, високо образовање и информационо друштво, дешавају одређени помаци у имплементацији. Дакле, ускоро се навршава 20 година од усвајања закона који и даље није имплементиран и који и даље представља мртво слово на папиру.
На државном нивоу овај закон је донесен 2006. године и његова имплементација је ђелимично омогућена.
Циљ овог рада јесте преглед законског оквира електронског потписа, могућност његове имплементације, проблеми на које наилазимо у пракси као и бенефити електронског потписа.

Секција
Прегледни научни чланци