ЗАИНТЕРЕСОВАНО ЛИЦЕ КАО СТРАНКА У УПРАВНОМ ПОСТУПКУ

Abstract

Када се говори о странци у управном поступку обично се
мисли на директну (активну или пасивну странку). Заинтересовано лице
или индиректнна странка се ријеђе спомиње, иако је дефиницијом странке
садржаној у важећем Закону о општем управном поступку и она обухваће-
на и по свом процесном статусу и правима којa има стављена у скоро исту
раван са главном странком. Да би неко лице било странка у поступку нуж-
но је да посједује страначку способност, процесну способност и страначку
(стварну) легитимацију. Страначка и процесна способност су апстрактне
категорије које се доводе у везу са конкретним лицима и конкретним управ-
ним предметима. У погледу њиховог утврђивања углавном се не јављају ни-
какве потешкоће. Страначка легитимација је такође круцијална процесна
претпоставка, али је по својој природи више материјалноправног карак-
тера. Управо због тога, приликом утвђивања ове претпоставке често се
„запне“ у поступку, нарочито када се ради о заинтересованим лицима, па
се некада о њој одлучи тек рјешавањем главне ствари. У овом раду, поку-
шаће се одговорити на сљедећа питања – како се законима наше и других
држава одређују заинтересована лица у појединим управним областима и
какве све посљедице из тога могу настати; који начин поступања би се
требао примијењивати у пракси приликом одлучивања о захтјеву неког лица
за признавањем статуса индиректне странке и, у вези са тим, да ли је до-
маћи правни режим довољан оквир за регулисање позиције и процесних права
тог лица или га је неопходно допунити одредбама које ће укупност питања
која тангирају индиректну странку конкретније и детаљније уређивати.