НЕКЕ НЕДОУМИЦЕ У ВЕЗИ СА ПОТРЕБОМ КОНКРЕТИЗАЦИЈЕ СУБЈЕКТИВНЕ СТРАНЕ КРИВИЧНОГ ДЈЕЛА У ДИСПОЗИТИВУ ОПТУЖНИЦЕ

Abstract

Да би се према починиоцу кривичног дјела могла изрећи адекватна кривично-правна санкција, потребно је претходно, ван разумне сумње тј. са потпуном сигурношћу утврдити да је кривично дјело починио, не само у објективном смислу (предузео кривично-правну радњу описану у диспозитиву оптужнице) него и у субјективном смислу (у врсти и степену кривње описаном у диспозитиву оптужнице), уз претпоставку да чињенични опис кривичног дјела у диспозитиву оптужнице (и у објективном и у субјективном смислу) садржи све битне елементе бића односног кривичног дјела као и друге елементе од којих зависи егзистенција односног кривичног дјела (нпр. објективни услов инкриминације) или примјена кривичног материјалног и процесног законодавства у конкретној ствари. Само у тако чињенично и правно постављеној ситуацији, може се приступити реализовању начела законитости и начела кривице у конкретном кривичном предмету. У супротном, (чињенични) опис дјела у диспозитиву оптужнице не садржи све законом прописане елементе кривичног дјела, било да се ради о недостатку општих или посебних елемената бића односног кривичног дјела, па тако описано дјело у диспозитиву оптужнице (и) није кривично дјело, а што доводи до ослобађајуће пресуде. Међутим, оно што је у судској пракси доводило до недоумица, па самим тим и различитог поступања тужилаштава и судова у конкретним ситуацијама, јесте питање да ли чињенични опис кривичног дјела у диспозитиву оптужнице, треба да садржи јасан и прецизан опис психичког односа починиоца према истом (субјективна страна кривичног дјела) или не? Одговор на ово питање није једноставан, код тога да није могуће извести једно
генерално правило које, већ на прву, не би имало више могућих изузетака.